Tumaram po mraku

tražeći impuls ljudske prirode,

pipajući po zraku

gde nas to sledeći putevi vode?

Imam dašak nade

da koreni uvreženi od slobode

raspliću se po danu

osvetljavajući senke što nas muče, rode!

Spiraju se maske,

kiše liju po namučenim borama,

neko gazi gas do daske,

senke pevaju po šumama i gorama!

Podignuta čela

sa pogledom sve na gore

mlade duše pune ljubavi i razuma

srca im lupaju dok o slobodi govore!

Nećemo laž, mimikriju i iluziju!

Hoćemo bolje pravednije društvo!

Nećemo da nas gaze, ponižavaju i biju!

Hoćemo život, radost i jedinstvo!

Prohujali su vaši dani,

teraju vas vaše mračne želje

što nad vama gospodare

nemate vi ni prijatelje.

Senke ličnosti, ubiše vam ličnost

u ljušturama praznim umobolno hodate,

u srcu gramzivost, gnev i gordost

još samo da nam organe prodate!

Duše ne damo!

Dragana Andric