Daleko na putu do Japanskog mora

Postoji jedno besmisleno mesto

Nepotrebno koliko i neophodno

Nalik na iznenadnu oazu usred ničega

Kuća na natpisom iznad ulaza

Koji tada nisam umeo da pročitam

Unutra je onaj prašnjavi polumrak

Toliko svojstven svim skrajnutim krčmama

Iza mermernog pulta stoji

Naprašena replika starinskog samovara

Verovatno još iz doba vladavine Romanovih

Krvave vladavine ruskih velikaša

Kao kontrapunkt šljaštećim svetlima

Trenutno zanemelih zvučnih aparata

Čuje se samo škripa ulaznih vrata

Te povik upućen konobarici:

“Лучше запри его, девочка!”

Čuje se nečiji prigušen kikot

I čuje se kako napolju preteći urlaju

Hladni vetrovi sa Kamčatke

Sve odiše nepostojanom mirnoćom

Kao da nema vremenskih odrednica

U uglu samuje klavir marke “Steinway & Sons”

Nalik na onaj iz filma “Kazablanka” 

Očigledno godinama nekorišćen

Osim kao postolje za dražesna dupenca

Mlađahnih animir dama

Ili kao nevešta kulisa za beznađe

U tom skoništu za okasnele putnike

Prolaznike kroz sopstvene živote

Skrivaju se mnoge zaboravljene nade

Mnoge nedoživljene ili promašene večeri

Nekoliko nemogućih ljubavi

I poneki odavno izlizan i i iskrzan refren

Nema tamo više ničega.

Ili skoro ničega

Uglavnom tu caruju odjeci beskrajne tajge

Vladaju nekakve mutne senke iz prošlih vremena

I razuzdano udaraju u ostatke sleđenih duša

Hladni vetrovi sa Kamčatke

Daleko

Na putu do Japanskog mora

Možda i dalje postoji to nepojamno

I potpuno besmisleno mesto

Gotovo na samom kraju sveta

Negde u rejonu Kabarovska

Oko sto trideset vrsta

Severozapadno od Vladivostoka

Milen Šelmić