Između zamaha uzrujane bure

pokušavaš u mladim travama domaće bašte

potopiti svoj martovski brod ludaka

kojeg si na leđima doneo iz sivoće grada.

Ubeđuješ sebe

da je zelenilo već jako visoko

i da ćeš s lakoćom rešiti se tog tereta,

ti - više puta izgubljeni sin svog plemena.

Povratnik koji istinu o sopstvenom svetu (spolja

i u sebi) čuva za sebe,

koji svaki dan ponovo umire

i svaki dan se ponovo rađa

sa sve većim strahovima

da je on sam sebi najveći neprijatelj.

Ubeđuješ sebe

da niko nije savršen, da niko nije
ni obličje Božje,

ni odsjaj Gutača svetlosti.

Svakome se može desiti

da izgubi ključeve i kompas i vreme ...

i pamet.

Ništa neobično u haosu sadašnjosti.

Trava je sve više uzburkana,
pompezna simfonija senica opire se prevlasti bure,

puniš korpu maslačcima

i bolom pogledavaš po bašti

koja vidljivo slabi otkako oca više nema.

I bolom pomisliš na majku

koja se prečesto bori samoćom,
i zagrize te, jer se ne vraćaš dovoljno često

i prebrzo gubiš reči svog detinjstva.

Uhvatiš u dlan prvu bubamaru.

Šta treba da joj šapneš?

Da li da ućutkaš užas sveta ili užas u sebi?

Između zamaha uzrujane bure

pokušavaš u mladim travama domaće bašte

potopiti svoj martovski brod ludaka ...

Marko Skok - Mezopotamsky