Jednom će čovek
izaći iz svoje pećine,
prestati da glođe, maše,
koskom drugog čoveka.

Jednom će čovek
zaboraviti znakove
kojima po zidovima pećine ispisuje
ode mržnje, poganosti, prokletosti
i tad će postat’ najpismeniji.

Jednom.

Jednom će čovek
prestati jesti hleb zavisti
i skakaće od sreće
ponešen odrazima
tuđe radosti.

Jednom će čovek
Zemlju zagrliti,
na grudi priviti
rane joj izvidati,
izljubiti.

Jednom.

Jednom će čovek
svanuti u danu
bez straha od Ljubavi
i neće se sramiti voleti.
Naglas će reči ljubavi izgovarati.
U početku će ih sricati
zamuckivati
al’ će naučiti
glasa pustiti
i tad će čovek po prvi put progovoriti
jezik razumljiv stvoriti.

Jednom će čovek
zaboraviti pljačkati, farbati, klevetati
i zametnuće tragove gluposti.

Jednom.

Jednom će čovek
progledati
i neće
cela žitna polja
pljuvati.

Jednom će čovek
za sobom
zauvek pogasiti
svetlosne reklame zla.

Jednom.

Jednom će čovek
ko zlatno zrnce nebesko
isijavati duge
i duge dobrote.

Jednom će mi srce stati
od plača nad stranicama ljudstva
i neću stići ovakvog ga videti.

Jednom.

Jednom će
čovek čoveka rađati!

Jednom će čovek
odrasti do humanosti.

Jednom će čovek izaći iz pećine…

Jednom.

Izvini,
svesna sam
da sam ovde
samo tren
zato moram
vek u tren zbiti
i voleti, voleti, voleti…

Pruži mi ruku.
Idemo!

Jelena Stojković Mirić

Jelena Stojkovic Miric