Prolećna Gospođice,

s Vama sam uvek uživala,

vrapce hranila, prizivala,

na igralište školsko vratolomno istrčavala.

Na Vašoj zelenoj kosi

prvu sam gimnastičarsku Zvezdu

sobom kroz vazduh ispisala.

Sećate se,

bila sam jako uporna.

Vidite li ožiljke od povređenih kolena?

Nikada Vam neću moći

dovoljno zahvaliti

što ste tako nesebično,

Vaše kose

preda mnom prosuli..

Te Zvezde što izbiše iz mene

zahvaljujući Vama

odrekoše se davno

prideva gimnastičarske

i poprimiše mnogo uzvišenija značenja.

Sećate se mog pogleda

kada sam Vas

kao mali detektiv, vireći iza zavese

uhvatila

kako mojim brezama

udišete vetrove hlorofila?

Plela sam venčiće od Vaših beličastih rada

i na glavu kao princeza stavljala

iako sam i klikere muškobanjasto igrala.

Nemirna detinja duša

tako je rado plesala sa Vama.

Nikada Vam neću moći

dovoljno zahvaliti

što ste mi

poslali veverice…

Kako su to mila i slatka stvorenja

i kako sam se samo smejala tog dana.

Jedino Vam zameram

što ste tako nepažljivo

poslali u našu varoš ono Lane.

Nije se snašlo.

Tužna sahrana,

ne želim se sećati tog dana

kada su sva deca bila su uplakana.

Ne, nisam se budila sa Vama

kao ostali…

Mene je budila gospođica Zima,

mene su budili njeni sinovi snegovi

mene su opijali njeni kristali

na prozorima moje sobe.

Oko mene su predivnu srebrnastu koprenu

isplele pahulje.

Da, budila sam se sa njima,

na desnoj ruci

zauvek ću nositi

srebrnast prsten poverenja

iako me Gospođica Zima

lagano izdaje, negde je skrila svoje sinove…

Da,

pijana sam srebrnasto, bila i ostala

i ne mogu Vam objasniti,

u reči pretočiti tu ljubav među nama.

I danas se prospem po snegu,

ljubimo se i nežno i divlje.

Meni su zenice nemirni kristali,

meni je koža ostala bleda od tih milovanja.

Kao i svaka velika ljubav,

ona me ranila.

Gospodin Februar me iznenada

brutalno išibao,

od boli me zaledio.

Nažalost

i dalje se gledamo mrko preko ramena,

a slutim, priželjkujemo

da se taj prokleti slučaj

završi s’ mirom u našim dušama

da konačno svanemo sa rukom u ruci jednog dana.

Nisam Vam rekla

mene je volelo leto

mene je volelo Sunce

mene su volela mora

mene su volele reke

mene su volele vode.

Gospođa Leto je tako zanosna dama

i ja sam se uz nju nekako

iz larve devojčice, pretvorila u leptira.

Ribe su se volele igrati oko moga tela.

Uvek se dešavalo da dopliva neki bezvezni Som

i da me izgrebe svojim krljuštima.

Srećom, izvlačila sam pouke iz tih neplivačkih dana

te se eto naučih nositi sa Somovima.

Ne znam da li je sve to bilo

slučajno il’ namerno

i ne kanim se sad razmišljati o tome.

Želim Vam došapnuti

da su me voleli Delfini

i jezerske, nežne trave.

U tu čast, želim popiti sa Vama

kapljicu najslađeg pića Vaših radosnih mirisa.

Zaboravih Vam reći

mene je rodila Gospođa Jesen,

mene su rodile jesenje kiše i vetrovi

mene su hranile jesenje voćke

i zato sam ovako šašavo šarena.

Ponekad padam sa kišama,

letim sa jesenjim lišćem platana.

Priroda majka je takva

i ja joj ne mogu, nit’ želim

zameriti na tome,

bar ne sada.

Gospođice Proleće

zaslužili ste ove plavičaste zamahe mastila,

zbog svih Vaših pojava.

Vi, znate, naravno

koje ime nosi moja najdraža Vaša pojava.

To nek ostane među nama.

Oprostite mi na neverstvu,

to se jednostavno dešava

da budim se sa Srebrnastim na grudima,

da letim i padam šareno-šašava

i da se ponekad setim Voda

i svih njenih darova.

Možda delujem grubo…

Oprostite mi,

to moje iskreno biće

noćas razgovara sa Vama.

Ne bih da zvucim tužno,

al’ biće mi jako žao

ako se jednog jutra ne probudim u Vama.

Jelena Stojković Mirić

Jelena Stojkovic Miric