Skakaču tamni,

što moje raspeće kršiš u vešala,

ti znaš:

užad i srebro stvarno nemam.

Za leđima tvoga praznog smeha

posvađane molitve leže,

one lažu, one pletu omču

za drveni vrat.

Skakaču,

lešino, naduta lešino,

ti sa jezikom od zemlje do neba,

vidim te i znam:

truplo ti je zlatno, ono je tvoj dar,

samo gorak reći će ti:

dlanove, ja sam dlanove

davno obećao.

Skakaču vazdušni,

sa paljevinom i plačem pod pazuhom:

ti kandila gasiš ratnim vetrom.

Stišću ti se zubi u crne marame,

ti obmanjuješ, ti došaptavaš:

ja ne postojim,

ja ne postojim.

Iz rukopisa

Vladimir Vuković