Oblačio me u najtoplije haljine
- kreator s iglom pera i koncem mastila.

S njim se moglo u zaleđena mora,
ledenice je pretvarao u savitljive grane
i u njih stavljao imena cvetnih pahulja
pa njima krunisao naša življenja.

U kapi rose bila su naša buđenja
u bojama dobrih oblaka
u ehu mesečevog osmeha.

S njim se moglo po kršnim goletima,
obuvao mi cipele pesama.
S njim se moglo kroz peščane oluje,
biti i disati širom otvorenih kapaka,
darivao mi dah i maramu od slogova.

S njim se moglo kroz olujna nevremena
- stihovni gromobran i štit od zla.

Budio me iz kome
ostavljajući slova na mom licu,
bez medicinskih pomagala.

Oživljavao me poemama kad sam umirala.

S njim se moglo
po zvezdanim stazama bez kosmičkog odela.
S njim se moglo po džunglama
- zaštitnik od svih opasnosti, otrovnih insekata.

Izvlačio me iz ruševina
venčavao na mlečnim putevima,
u večnost ime mi dao
- šumska vila.

S njim se moglo kroz taloge vremena
kroz prostranstva iza ogledala
u prašnike
u listove lokvanja
u dubine bez ronilačkog odela.
S njim se moglo goreti
a ne postati prah posle plama.

S njim se moglo tamo gde ni mašta nije sanjala.

Darivao me
nežnim
rečima
poteklih sa izvorišta
iskrenih
kapilara.

Darivao me
rečima
kojima se bol, patnja i šupljina
nikad
nije
nasladila

- prepunim srži voljenja.

S njim se
može
doveka

tamo
gde ni mašta
nije sanjala.

Jelena Stojkovic Miric