Od kad sam se rodila, možda i pre, volela sam melodiju Svemira u zvucima i glasovima oko sebe, boje i svetlosti zemlje i neba, oblike i stanja u javi i snu...
Od ranog doba, kad još nisam znala da izgovaram reči i zapisujem slova, čula sam muziku u brujanju vetra, žuboru reke, romoru kiše, glasovima životinja i ptica, kotrljanju kamenja , govoru ljudi ...
                        Videla sam neobičnu lepotu u običnostima nevidljivim za oči smrtnika nežigosanih poezijom, osećala opojne i opore mirise bilja, slutila ljubavi i neljubavi u ljudima i osećala slatki i gorki bol svog postojanja ...
U zoru života, kad sam naučila da govorim - pismom poezije po prašini i prstima po vetru počela sam da zapisujem melodije toga što unutrašnjim čulima čujem i vidim i sve što usamljeničkom dušom osećam, osećam... a ne umem da iskažem.
                         Suton je moj već a ja još uvek ne umem stihom da opevam onako jako kako me peva život kad sam voljena ni da oplačem samrtnom pesmom kako me duša jeca nevoljenu, ne umem ni približno da iskažem rečju kako me boli ljubav, i ljudi, i nebo i zemlja, i ja samu sebe, boli...i neće me proći - dok ne prođem.
Kažnjena i nagrađena usamljenošću među svima, ne mislim da sam pesnik - znam.
                         I nije mi važno zna li neko smrtan za mene smrtnu, i nisu važne knjige, čak i da ni jednu svoju nemam, život ljubav i smrt su moja knjiga, način na koji živim poezijom i izmišljam ono čeg nemam, sebe nekome, nekoga... moja je kazna i nagrada.

nenamiljanovic