Ostani tiha slutnja
kad svejesen otutnji januarskom medjom.
Slatka žud oskorušinog vrenja
pod čizmom šumarevom, u slučajnosti pregažena.
Meni niko nije podmetnuo sen meseca
u vreloj kupki dana.
Mirise nektara uspenušane žene
u košnici sna.
Sama sam zgazila u krv bulkinog poroda
i prohodala u bolujućoj pesmi.

Ostani sitno žito s nepooranih njiva.
Tu, gde su neosedlani vranci divlje pesme
pali pod drešom,
u finoj prašini oči cakle još pune sna.
Strnjike spaljuju domaćini, kažu valja se...
I niko ne pita od čega boluju livadarski svici,
oni odbegli iz boja zelenih.
Ne nadmeću se lovci nedeljnog zbora
ko je prvi u gulaš stavio srnino srce.

Šuma je tiho usnula
pod reskom melodijom trube.
Živela od semenja raznešenog olujnom berbom.
Slutnja se u hlebu razlegla
uhorena sićanom besedom,
šta je moglo biti,
a nije.

Nerandža Kostić