Tako
Običan život
Dan za danom svanjava i prolazi
I ni jedan da kažem moj
Od kad sam se udala i decu izrodila
Zaboravila sam na se
Da nije nji' da su rasli
Ni po čem ne bi brojala godine
Nit bi prenetila da starim i sedim
Nije se imalo kad gledati na se u ogledalu
Gledalo se u kuću i decu
Ko ker vezana za pleme i sleme
I da me ko odrešio ne bi umela drukčije
Ta nisam ja pseto brez gose
Precrkla bi
Ako ne bi trebala nikom
Dan bi mi bio duži od godine
Molila bi se da mi se smrkne i ne svane
Ne more se samo za se ni sat

Pesnikinjo moja
Ne gledaj me tako i ne žali me
I ne pitaj me da l' i za čim žalim
Na priliku za mlados' i ljubav
Davno sam ja sebe u sebi saranila
I nikad se ne bi ničeg setila
Da nije u junu mesečine i uštapa
Kad mesec izgreje poviše lipe ucvale pred kućom
I šare na njemu okruglom ko ljudsko lice
Ljubim ga očima i teško mi
Ko stenu da mi je ko navalio na prsa
Il ko da su mi svi pomrli pa sam brez ikoga

Okrenem glavu od prozora
Da ne jauknem iza glasa za sobom
Pogledam lice čoveka na jastuku uza me
Spava i diše
I ja vek disa’ uz njega
A nije onaj na kog me mesec podseća
Saranjen sa mnom u meni
Tad da mi je da me prekine miris lipe
Da me nije ni bilo
Za ovaj uveli venac o meni