Vetar lagano ispisuje tvoje ime
dok samo te nosim u nesnu,
lišće ga iščitava k'o pesmu.
Jesen neumoljivo grabi,
zavlači se u oči
i donosi kiše,
a duguju mi te dani
dok pevam sve tiše.

Mogu li te nazvati pticom,
a da pritom ostaneš srećna?
Mogu li posuditi sunce od jutra,
a da veče ne utaji osmeh?
Mogu li zapaliti noć,
a da ti jutro ne zamuti vid?

Ako si ispunila dlanove,
zadeni ružu u kosu,
i leti,
leti...

ako si cvet kraj reke
što korenom grabi ka vodi
i strpljivo čeka svoju pčelu,
zamiriši svetom,
i veruj,
veruj...

Ako čuješ da sam nestao,
da su me pojele ribe,
da su me rastrgli planinski psi,
ne poseži za tugom,
već zapevaj,
zapevaj...

Kada me više ne bude bilo
biću najviše sa tobom.

Bojan Tasic