Kad progovorim, reke stanu

u mutnom zaboravu;

Ćutanjem objašnjavaju,

kako sam goreo u maju,

devedesete, devedeset i neke ...

Odjednom mi se tad učinilo,

dvorišta u kraju

zamirisaše, k'o parkovi u Versaju.

Pa bih uradio nešto

da opet bude, kako je bilo ... 

Sama je, Volgina ulica

a njene kuće tople i trošne;

Niz stare strehe vise ledenice oštre.

Kapi, nalik na srebrne suze,

kad ledenica,

počinje polako da se kravi,

padaju sa vremešnog krova;

Idilična slika, zimska saga o ljubavi ... 

Htedoh ući kroz otškrinutu kapiju,

ušuškanu,

samo da se pozdravim;

Ali me nejasno sećanje zaustavi.  

Opomenu, kako radim nešto loše;

Radije siđoh strmom, pustom ulicom

da negde polako, na miru,

popijem kuvano vino sa ukusom cimeta ...

U vinu spava iskustvo sveta !   

Uz vino na tren zaboravim maj

i ovo mesto, gde sam jednog leta

voleo, sanjao kao zbunjeni dečak

da se nastanim, bezbrižno ostarim ...

Vratih se, sam za stolom praznih iluzija

ponovo na početak,

da čekam noć, hvatajući dan za kraj .   

dejanivanovic