Na primer,
proleće: zeleno vrtložno, krv
ko dah crvena (znamo li ti i ja?)
a tek naša mržnja sveta i ljubav
neprikosnovena. Zna se i ne pita
o praznini, gladi i stazi od kamena: hej, to je
automatizacija umiranja i zlatnog konsenzusa

(a kao sat i kao čas opšta mesta klize kroz dan,
i kao dlan i kao spas sve je užasno, sve je sjajno)

zato prečuj glase, opšta ne opšte mesta, i ti
nikada ne zagrebi! hej, nikada ne gledaj – jedi!

 jer
  kako je passé sve
 i ova pesma
   dok se ne dogodi tebi.

(Iz rukopisa)

Vladimir Vuković