NE PRIZNAJEM
Kuda noćas sa tim tupim perom nesrećna Pesnikinjo?
Kuda sa ovom raspalom pesmom?
Znaš li kud posrćeš
I kuda te vodi ovaj varljivi pesnički put?
U Prošlo Vreme Njegove Ljubavi ...
Zašto?
Zašto sablasne stihove ne ostaviš kao tebe On?
Ostavi se stihovanja i pusti da te smirim,
Samo tako ćeš ga zaboraviti-
Kad zaboraviš da pišeš!
Ne mogu!
I sama sam sablast sad posle njega,
I samo pisanje mi daje iluziju da postojim
I da postoji Ljubav (koja me čini živom).
Ne mami me i ne obećavaj mi mir,
Ne nagovaraj me da mu se pesmom ne vraćam
I da mu se ne rađam i ne rađam još jednom
I još bezbroj puta
Bar u poeziji
Kome? Kome se vraćaš pitam te?
Sebi zaboravljenoj u njemu ...
Kako ćeš ludo, kasno ti je,
Noć po tvome ženskom i poetskom vremenu pada?
Naslepo,
Za slepim šerpasom srcem
po sećanju na Sunca Ljubavi sjaj...
Pomračena pesnikinjo, šta si noćas u pomrčini?
Sećanje na sebe troimenu:
Svetlost
i Žena
i Ljubav...
I kuda Ženo ako ga nađeš a ne pamti te?
Kuda sa ovom pesmom koja to nije,
Pitam te Ja,
Ja
Tvoja smrt?
Sebi na grob koji to nije
Dokle ga pamtim i pišem,
Ne priznajem te ...
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: nenamiljanovic
- 22. 12. 2019 ob 10:33
- Prebrano 380 krat
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!
- Število doseženih točk: 55
- Število ocen: 2
