Mnogi su me smatrali budalom,
izgubljenom senkom Petra Pana,
sedeli smo za istim astalom,
sedeli smo s različitih strana.

Pričali smo, al' kao da nismo,
takve priče nikuda ne vode,
isti jezik, ali drugo pismo,
malo vina, a previše sode.

Mnogi su me smatrali čudakom,
nekim sasvim promašenim likom,
kopali smo za istim budakom,
oni drškom, a mi drugi šiljkom.

Radili smo, al' kao da nismo,
od tog posla prave sreće nema,
od rada se doslovce ubismo,
samo ja sam znao šta se sprema.

Mnogi su me proglasili ludim,
svake noći ja se isto pitam,
u cik zore, kada se probudim,
ja osetim svog života ritam.

Pevali smo, al' kao da nismo,
oni durski, a ja molski sonet,
tek naizgled malo slični bismo,
oni ničim, a ja dušom ponet.

Milen Šelmić