PLAVA SOBA

Postoji plava soba; u njoj
hram sa vodenim odrom,
zidovima od stakla; tu,
modra, gledaš me nebom
okrenutim sebi;
postoji plava soba,
izba vodenih snova, postoji,
postoji plava soba sa vodenim odrom,
i mojim očima od stakla.

CRVENA SOBA

Postoji crvena soba; u njoj
tepih od udobnog dna, sa
zidovima od višestruke varke; tu,
dok stojim, sebe gledam kako odmičem
sve dalje, žuran i kao na putu.

Postoji crvena soba:
kutija rasute kose, bolne vlasi i
anemični mrak, presita glad;
postoji crvena zazidana soba, iz
nje ipak pogled na raskršća i strah.

ZELENA SOBA

Postoji zelena soba,
sa šibljem i srcem što raste uzvodno,
zelena soba mira; tu sedmokrilne
ptice lete iznad zakona gravitacije
i smrti, donose zelena lica koja
cvetaju. Postoji
zelena soba utehe, tu i Lorkina zelena
luna ima svoj mir, tu, tih, da me niko ne vidi,
pobožno, tiho šapćem:
da volim zeleno.

CRNA SOBA

Postoji crna soba, sa
zidovima od tame, na
njenom dnu klizav pod, tu se rađa i
plač odjekuje. Postoji
crna soba u kojoj ničega nema
osim fotelje i čoveka u njoj;
On sedi kao ja, izgleda kao ja,
on govori strašne reči na stranim jezicima
koji odnekud zvuče poznato. On govori.
Ćutim:
Njegove oči nisu moje,
njegove oči nisu moje.

Iz zbirke „Pisma iz nestajanja”, ciklus „Iz soba i boja”, „Bernar”, Beograd 2013.

Vladimir Vuković