možda neko čita između redova
kol'ko mi je hladno u samačkoj duši 
kad na žaru reči sagorevam sebe 
i koliko je onog o čem se ne piše
a da se istinom ne razgoli duša
priznanjima bolnim da su samo slova 
kad u vašoj priči ispevavam moju 
nad tuđim jadima izjaučem svoje 
i san o ljubav 
opevam ko ljubav

vi što me čitate stanite trenutak
dlanom dotaknite ispisane strofe
doživite damar kojim sam pisala
i očajnu želju da bude što nije 
da sam nekom ime sa kojom zaspiva 
sklopite stranice prvu na poslednju
pod jastuk sklonite deo moje duše
grejaće vam vaše ohladnele snove 
senkom u plamenu 
u kom me nestaje (sebi)
i nastajem (vama)