Не дам грумен земље плодне,

ни у гају шљиве родне,

нити бора нити јелу

не дам багрему свомселу!

Не дам грмље а ни цвеће,

не дамшибље ни дрвеће,

не дам росу не дам траву

не дам Дрину не дам Саву!

Не дам Тису ни Мораву

не дам крсну српску славу,

не дам јутра недам зоре

не дам Аду наше море!

Ни икону Светог Саве

не дам свећу крсне славе,

не дам цркве нихрамове

не дам комад земље ове!

Не дам сунце недам свице

не дам ластенедам птице,

не дам гнездокукавице

ни у парку љубичице!

Ни слободе своје недам

нећу да јеиком предам,

не дам коров недам жару

не дам локвањ не дам бару!

Не дам цврчка нити мрава

ни у штали мојих крава,

не дам кућу недам жито

све је ово племенито!

Не дам зграду ни улицу

ни дечијуципелицу,

не дам небо јер је моје

ни заставенаше боје!

Крајпуташе који стоје

ни песамашто се поје,

на дам круну ја двоглаву

Немањићку свету славу!

Ни тробојке наше недам

нећу да је икомпредам,

од предака недам гроба

јер крв наша није роба!

Ни Лазара, Обилића

мајку девет Југовића,

не дам свету ја Србију

ни Косово, Метохију.

Где год српска ногахода

наш је камен ваздух вода,

могу само да завиде

и зла свога да се стиде!

Јуначкога ми смо рода

светиња нам је слобода,

све што виде све је наше

узалуд нас ратом плаше!

Београд,

Goran Vitić