Кад у парку видим Дуњу
нека језа мене кида,
сваке ноћи ја је сањам
у собици четир зида.
Њене очи боје мора
ко смарагдне да су плети,
једва чекам кад ће зора
први лептир да полети.
Дању киша када пада
некако се увек снађем,
молим тату и ујака
да у паркић ја изађем.
Не би ли је опет срео
купио сам за њу цвет,
да јој кажем да је волим
и да мој је цео свет.
Београд,
08. 03. 2019. год. у 07:20 час.
Аутор: Горан Витић
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: Goran Vitić
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!