Sinoć si mi opet razorila snove
prošetala bolom radosna i srećna,
nisu te potisle sve lјubavi nove
samo jedna ljubav znaj, postane večna.

Mog košmarа gošća opet si ti bila
rušila mi opet sve te divne snove,
i uspela ostat još uvek mi mila
da li te to prošlost opet meni zove?

Da prošetaš bolom kao onog dana
doneseći sveže zalečene tuge
potisnute želje koje čuva rana
sopstven praveć' štit za ljubavi druge.

Zbog kojih sad patim otmeno i tiho
sa plamičkom nade još nezgaslog plama,
rado bi se opet na toj grani njiho
taman me odnela večita osama.

Sa mirisom sena raspleo ti kose
u zenici oka nosio te smelo,
upredenom pređom i sa vrežom loze
od ruža ti pleo svadbeno odelo.

Marginama tuge sad nam duša luta,
otvarajuć' često željom vrata raja,
što ga trnje samo u cvetanju sputa,
potopljena nado usnulog beskraja.

Autor: Goran Vitić

Goran Vitić