Ponekad reči kao bujica protrnu
Hlad se sakupi i u prstima stisne
Osmeh iz daljine, zebnja tek u vazduh prnu
A glas na usni zasta, ni dašak da pisne.

Evo noć se spusti, u okna ušuška skut
Hiljade svitaca planu, zaiskri se grad
Mislima svojim rišem zgužvani put
U meni svih leptirova let, bukti sad.

Neka tiha čežnja mnome zoblje slad
I u srcu želja, žeđ usnama da ti toli
na dlanu mome dom da nađeš sad
i pustiš malog anđela da te nežno voli...