Pesma koja će se dopisati (porculanska poema)


Nakon par naznaka intimnih istorija,
konačno smo se sreli, nad vodom,
što i priliči usnama bez doma.
Hteo sam prvi, ti poslednji.



Nakon par koraka,
shvatili smo:
ti si žena sa gnezdom na ramenu,
ja muškarac koji se oslobađa kvadrature.
I jedno i drugo bilo je obećanje.



Nakon par dana,
narandžasta soba
znala je sve što će se dogoditi:
ti si bila čudno prva, ja začudno poslednji,
gledajući to rekosmo: Dobro je.



Nakon par meseci,
postali smo apatridi,
malo morali, mnogo hteli,
svuda noseći onu istu vodu i sobu,
a s neba je padao puder, a s neba je padao gar.



Nakon par lomova, nakon uzdizanja,
počeli smo da sviramo našim jezicima
da iz duplje ne izlaze, farbali zidove u domu,
prvom i poslednjem, poslednjem i prvom.



Nakon par godina,
naučili smo vrednost sitnog cveća.
Shvativši mir, procenivši rat,
kazasmo: Neka slanik i šećernik stoje zajedno.

A pesma neka pamti: i porculan ima dušu.



Kada je pesma saznala da porculan ima dušu,
poređali smo velike i male šolje,
prve smo kupili,
druge su nam poklonili neprijatelji.



Kada smo otpili prve gutljaje,
vodili smo veliku raspravu šta je
porculan i bili zbunjeni:
duša je tada razbila staklo na vratima.



Kada sam prvi put polomio onu veliku,
povikala si a česma je suzila nizvodno.
Videla si krv, zavila mi prst i bi uzvodno:
voda je odlučila da je to važnije od zakona fizike.



Kada si rekla da si užasno debela,
raskopčao sam gornje dugme i šapnuo: renesansa.
Ti mi nisi verovala i dugo si ispitivala ogledalo,
oboje smo videli šta želimo.



Kada smo shvatili da stomak nije bitan
i odrekli se bajki, ugledasmo lepotu pupka.
Haljine i pantalone ostali su isti,
mi porasli za broj.



Nismo prestali da rešavamo svet,
on će se svakako rešiti nas,
no
rukom si objasnila da imam pravilnu glavu,
rekao sam da nikada nisam video lepša stopala…
Sada pesma zahteva da stanem.



Pogledom smo sa terase zavirivali u krošnju.
Zeleno ili zeleno: bojali smo se istog, a drugog,
i vrh se zanosio, ulevo, udesno, u košavi.



Rekla si da te boli ruka pod kojom je besnela smrt.
Jedna grana naglo je ostarila a meni se ukočilo rame –
postalo je izvesno: biramo jedno drugo umesto sudbine.



Odlučivši se na čekanje, zamišljao sam koliko boli
isprana pepeljara i terao oblak iz dnevne sobe,
ugnežden na svetiljkama i spreman, zaustavljao kišu,
praveći zalihe pepela za oboje. To sam nazvao nadom.



Ti ćeš doći sa dobrim vestima ili ne: no terasa čeka,
vrh se ne zanosi. Zeleno je samo zeleno, a levo
desno, zavirivati u krošnju velika je mudrost.
Slušajući daljine, za to smo rekli: život.



Došla si sa opasnim vestima, kosom olujnom u oba sveta.
I bi u nama kao na nebu.



Dok ti je iz usta kašljao san, ja sam sa terase
zazivao: munje su eros, grom pristanak tla.
Legoh odjekujući. I bi u meni kao u odgovoru.



Kao vekujući, sredovečni glineni bog, dunuh ti u kosu.
Prepustila se prosuta ko glosa,
znala: kad joj šapnem, besmrtna odlazi, ali ostaje.



Slao sam te, vlas po vlas, u slobodu koja nema ime,
žrebao u život gužvajući belinu – neka Izgon
ne legne između nas: kao da je moguće, kao da nije.



Svanulo je uz dečje povike.
Držeći veliku šolju, ustala si, kazala da si negde bila.
Ja ti ne rekoh ništa: sebe, noć od keramike, baš ništa:
ni drugi svet, kosu, dah i krila.

Vladimir Vuković

Svit

Poslano:
02. 11. 2018 ob 11:23

* enkratno *

Zastavica

Vladimir Vuković

Poslano:
02. 11. 2018 ob 11:24

Hvala od srca. :)

Zastavica

Ana Porenta

urednica

Poslano:
05. 11. 2018 ob 19:07

Pesem, ki je kot vznikanje drobcev, spominov, ki so ostali v celotni življenjski zgodbi in se pred iztekom prikažejo kot zrnca v potresenem kalejdoskopu. Nezapisana belina je pomembna, da drobci v njej zableščijo ... čestitke,

Ana

Zastavica

Vladimir Vuković

Poslano:
05. 11. 2018 ob 23:05

Hvala, Ana, od srca. :)

Zastavica

Ana Porenta

urednica

Poslano:
20. 01. 2019 ob 17:11

Utemeljitev uredništva ob izboru tujejezične pesmi jeseni 2019:

Pesem, ki se zdi, da popisuje stvarjenje sveta v individualni različici: zajema iz praspomina, iz katerega se izluščita osebi, ki se šele potem zavesta, da sta različni: ena je moški, druga ženska. Postopno se gradi njun odnos, v katerem je sobivanje edini možni način preživetja in hkrati polje, na katerem se krhajo pogledi: zelena, ki jo vidim jaz, je drugačna od zelene, ki jo vidiš ti … Pesem v prvem delu gradi na časovnih oprijemališčih (nakon par koraka / dana / meseci / …), potem pa se v njej pojavi porcelan – zdi se, da predstavlja krhkost, ki preizkuša odnos in jo prinaša zunanji, predmetni svet in skrbi, povezane s preživetjem. Ta zahteva vzpostavljanje ravnovesja v odnosu: »Shvativši mir, procenivši rat,/ kazasmo: Neka slanik i šećernik stoje zajedno.« Pojavi se tudi pesem, nekakšna popisovalka tako simbolnih (s neba je padao puder, a s neba je padao gar) kot vsakdanjih stvari (Haljine i pantalone ostali su isti, / mi porasli za broj) in v tej mešanici tvorijo očarljivo, iskreno in navdihujočo pripoved nekega življenja, polnega vzponov in padcev, ki skozi zorenje uvidi bistvo sobivanja (postalo je izvesno: biramo jedno drugo umesto sudbine). Prvi se naslanja na drugega, čeprav je ta morda že drugje (neka Izgon / ne legne između nas) - ali pa je privid izgube opomin za vztrajanje. Pesem, ki se bo dopisala je (čeprav tako obširna) nedokončana, saj lahko preneha šele s sobivanjem, ki pa obstaja vse dotlej, dokler obstaja vsaj eden od obeh p. s., izluščenih iz praspomina …

Čestitke,

Ana

Zastavica

Vladimir Vuković

Poslano:
22. 01. 2019 ob 10:26

Hvala od srca, Ana, i tebi i uredništvu. Velika mi je čast što je pesma izabrana za jesen 2018. u kategoriji pesam na drugim jezicima. I izuzetno me raduje obrazloženje. Trudiću se da vas sve ne izneverim. Srdačan pozdrav.

Zastavica

Komentiranje je zaprto!

Podčrtanka

Vladimir Vuković
Napisal/a: Vladimir Vuković

Pesmi

  • 02. 11. 2018 ob 11:00
  • Prebrano 372 krat

Uredniško pregledano.

Ocenjevanje je zaključeno!

  • Število doseženih točk: 285.98
  • Število ocen: 11

Zastavica