moram poći vlakom

u poznatom pravcu

u dosluhu s nebom

kolodvor će pamtiti

prvi medju jednakima

vlak će na trenutak stati

pitati me glasno: pokažite Domovnicu?

ja, putujem u nepoznatom pravcu;

sa dva kilograma mladog sira-

I Barbare za kojom Trstenik plače...

ona će pozvati novinare, lepe knjige,

i jedno crno mače šetaće samo-

do književne sobe i ostave;

mi se zaista dobro znamo,

padaju mi noćne senke,

na vlak i malu recenziju;

iz koje izvire zrak kutije

miris belog sira umotanog u papir,

sa Krikom odjeka u nama !

Znatiželjan se rodih u pelenama,

da mogu da brodim ceste-

iz koje klija drvo života,

posle dvadeset godina nesreće,

za ljubav Barbara, i naša putovanja.

Srecko Aleksic