mislio je o tome
kako noć ima više lica
kako je čitav svet 
jedna vašarska vrteška
i kako snovi mogu da budu lažljivi

najednom je shvatio
da je tuga o kojoj piše
samo naličje života
da život treba gledati u lice
(baš kao i smrt)
i da treba biti srećan

i odlučio je da bude srećan

srećno je zamotao još jednu cigaretu
od jeftine krdže kupljene na pijaci
povukao dva-tri dima
te se veoma srećno zakašljao do iznemoglosti

zatim se srećno setio
Dostojevskog
Čehova
i Bulgakova
pa se sa nemerljivom dozom sreće
u svojoj glavi poklonio njihovim senima

posle toga je
izuzetno srećno
uništio sve one njegove tužne pesme
(koje su mu sada izgledale besmisleno)

srećno se osmehnuo 
nekakvom maglovito poznatom liku
koji se onako u prolazu pojavio
kao odraz u prozorskom staklu

naposletku
ugasio je noćnu svetiljku
srećno se namestio
na starom ofucanom krevetu
(već odavno preširokom za njega samog)
i prepustio se sećanju
zaboravu
sećanju
zaboravu
zaboravu
sećanju

a onda je potpuno srećno zaspao
i još se srećnije
nikad više 
nije probudio