Sava Savanović

Naš najpoznatiji vampir

Obitavao je u staroj vodenici

U selu Zarožje

A širem auditorijumu

Postao je poznat

U priči o zabranjenoj ljubavi

I junaštvu momka

Koji ga probada glogovim kocem

I tako dobija bogatašku kćer za ženu

Glavni je junak

Najstrašnijeg filma

Koji sam ikada gledala

(i sad se ježim kad se setim

Onog smeha i leptira)

Nedavno pročitah

Da je stara vodenica srušena

I da Sava ponovo luta

Hara i pije krv naivnima

Odlažući tako konačnu smrt

Zamislih se duboko

Gde bi sad Sava

Mogao da obitava

Pošto su njegove žrtve

Bili seljaci puni briga

Pošteni ljudi koje je muka stisla

Ili oni nesrećno zaljubljeni

Shvatila sam da nam je Sava

Na dohvat ruke

Samo ga ovako slepi i nemisleći

Ne primećujemo

Sava je išao u korak s vremenom

I uopte nije tehnološki nepismen

Sakrio se na društvenim mrežama

Napada iz  inboksa

I tu čeka svoje žrtve

Prepoznala sam ga

I u svom inboksu

Pod raznim imenima

Po šećernom ukusu poruka

Taj šećer sladi al ima i pomalo

Memljiv i truo ukus

Mnogo je godina prošlo

Od kad je Glišić napisao

„Glavu šećera“

(Ovde uzimam pesničku slobodu

Da vampirske stvari povežem

Na sopstveni način

Iako se Sava ne pominje

U ovoj pripovetki)

Dve me je noći Sava morio

I baš smo se dugo natezali

On meni nudi šećerni razgovor

O poeziji, pa slatku pesmu

A ja temu okrenem na nevažne stvari

Na arhitekturu. na primer

I čekam da pevac zakukuriče

(ostalo je ovde na selu još par komada grlatih)

Da Sava ode da spava

Već sam bila pri kraju snaga

Kad sam pročitala

Da vampiri ne napadaju

Srećne ljude i spadala

Sačekala sam ja njega treće noći

Spremila sam glogov kolac oštar

Nasmejah mu se u brk

Pa mu rekoh

Nećeš ti meni krv da piješ više

On reče „ Što si glupa, odavno ne pijem krv

Sad sišem energiju“

E nećeš više, Savo, nećeš

On se uhvati za srce

Jedno ,drugo, treće

(ono što klokoće na messengeru s telefona)

A ja ga  zaključah u blok listu

Pre nego što je uspeo da mi pošalje leptira.

Milena Vučković