Koračala je tiho podignute glave.

Bol u srcu se skupljao

hod je bio sve teži...

Misli neke bezvezne,

množile se kao roj

dosadnih mušica

onda kad ih najmanje očekuješ...

Nije se mirila sa činjenicom

da su kočije prošle

a ona nije uskočila u njih...

Zverala je okolo,

osluškujući kako točkovi kloparaju...

Zavese su bile tamne...

Očekivala je ruku,

očekivala je da će ljubav

pomeriti granice

nerazumevanja, satkanih

od nemoći da se ostvari jedna

osnovna ljudska potreba

voleti i biti voljen....

Dugo ih je posmatrala

kuda će,

pravo, levo ili desno...

Činilo joj se, gde god da krenu,

zavesu ni jedna ruka

pomeriti neće,

jer kočije su prazne

i one idu stranputicom

isto kao i ona....

Dragana Andric