nije vredno pesničkog pomena

jer nije stih o velikoj ljubavi ni velikom bolu

običnim rečima

beležim nevažnu malu impresiju

možda ništa nije ni bilo i učinilo mi se samo

da me živo žignula hladna mesečina

kad sam otvorila injem okovan prozor

jer je negde napolju kriknula ptica (ili ja)

i zapahnuo me iz snežnih nanosa 

miris sitnih šumskih jagoda u tvojim šakama

pružao si mi ih nasmejan

i brazgotina izbledelog ožiljka na tvome dlanu

bila je tu

i neka pesnikinja ti je to ljubila

usnama umrljanim jagodama i poljupcima

nekog proleća

a mislila sam da sam zaboravila

da ću zaboraviti

ako zatvorim prozor na pamćenju

za glasove mirise i ožiljke

za sve o tebi

što bi moglo pokrenuti lanjske snegove

u lavinu sutrašnjih stihova

o sitniciama (u kojim me nema)

što život i ljubav znače

nenamiljanovic