Umesto papira
uvlačim prste, ruku i vrat
u staru pisaću mašinu.
Žustrim udarcima po dirkama
tetoviram kostur romana,
vremenom nakupljenog
u jedarcima ovog tela.

Klinasta tabla nezavršenog.

Linije crvenih krvnih zrnaca – eritrocitna pesma,
kaplje:

Praštaj živote,
nije ti po sluhu
šraf koji uvek negde i nekako zaškripi.
Praštaj,
ove karakterne crte;
plihove na moždanoj iznutrici prisustva
otvorenog pogleda;
emocionalno rasipništvo,
praštaj,
potrese po preciznoj skali
emocionalne gluposti il zaslepljenosti…
Imenuj kako hoćeš!

Praštaj žiznji,
kao što ja neću
ove zareze po skuvanim kostima
u modernizovanim kanibalskim kotlima;
zvukove šišmiša u pećinama iskrzanih mi vlasi;
ovaj smrad – prilog od gnjilog mesa.

Praštaj,
ja tebi ne mogu
ova gušenja u kubicima
vazduha-ilovače;
ove humke
koje mi ispadaju iz prepunih đžepova
ostavljajući snegovima
crvene akvarele mučnine.

Praštaj žiznji,
kao što ja tebi neću
ove masovne grobnice
iskidanih delova mene.

A pred nebo ću
pred
nebo
s deset
široko raširenih i
čistih
prstiju,
bistrih očiju
i samo jednom
kristalnom perlom.

Pred nebo ću.

Praštaj žiznji,
ja tebi ne mogu.

Jelena Stojković Mirić

Jelena Stojkovic Miric