Volim pokrajinu bez imena,
kilometre nasmejanog horizonta,
iskustva jutara u toplim rukama,
zamene prečica
do sladke težine starog, već poznatog jezika.
 
Između jutra i večeri
samo je putovanje,
koje se vraća samo u sebe
da pričljivo i glasno
ćaska
sa našim stopama,
 
na obraze utisnutima jamicama smeha.
 
Sve što nama treba,
je bela klupica
odakle možemo gledati,
kako iz njih dolaze ptice
da piju svetlost
letnje večeri.

Marko Skok - Mezopotamsky