koliko sam puta čuo reči

da su ovakvi kao ja

mrlja na savesti čovečanstva

(kao da čovečanstvo ima savest)

a mi

veterani iz svih izgubljenih ratova

i samo nekoliko dobijenih bitaka

ne tražimo ništa

ne mirimo se ni sa čim

i baš ništa ne očekujemo

u nekom svom budžaku

pišemo svoje pesme

nepotrebne ljubavne sonete

predugačke elegične poeme

i ponešto nalik na hroniku besmisla

gledamo na ljude

(obično kroz prozor kafane na uglu)

kao na figurice slične onima

u igri „ne ljuti se čoveče“

samo

sa desetak miljardi polja

(neka od njih su i minska)

i sakupljamo njihove odbačene emocije

držimo ih po zaturenim džepovima podsvesti

čekajući da nekom zatrebaju

(što se gotovo nikada ne desi)

praveći se ravnodušnim prema svetu i prema Bogu

znajući da nepripremljeni ulazimo

u sve sledeće bitke

bez zaklona i bez grudobrana

eh

koliko sam samo puta čuo

da su ovakvi kao ja

nebitni prolaznici kroz tuđe živote

(kao da ima bitnih prolaznika)

a mi

umorni bivši mornari

sa odavno potopljenih krstarica

i nepovratno napuštenih ledolomaca

zaista

ne tražimo ništa

ne mirimo se ni sa čim

i baš ništa ne očekujemo

i sve te grube reči i uvrede

koje su nekada nepojamno teško bolele

sada strpljivo slažemo u fasciklu

razvrstavamo ih po vremenu i značenju

pravimo od njih gotovo razumljive teze

i čuvamo ih brižljivo

duboko pod sopstvenom kožom

do poslednjeg daha

ili

sve dok ne dođe vreme

da jednog dana objavimo

nepotpunu hroniku besmisla  

Milen Šelmić