Nemoj me više pozivati

Svim svojim nesvesnim čarima

Svojim

Gotovo neumesnim

Neodoljivim

Nevinim osmehom

Kikotom

Neobuzdanim noćima uz gitaru

Sa podosta vina na obrazima

Ja sam ti

Još ono prvo veče

Rekao

Očima

Da nisam od onih

Neodlučnih

Od onih   

Koji se predaju otrovima

Ti si me

Još ono prvo veče

Pitala

Očima

Ko sam ja

I zašto ne marim za talase

Ispod daščanog poda

Ni za tešku maglu

Pred vratima

Ko sam ja

Pitala si

Očima

Ili sam to

Možda ja

Upitao ponoć

Razlivenu u čaši

Sa crvenkastim odsjajem

Stvarno

Ko sam ja

I zašto sam uopšte

Učesnik u postojanju

Posmatrač živih

Pokretnih slika

Sastavljač mozaika

Kome uvek

Nedostaje poneki nebitan

Ili poneki krucijalan deo

I rastavljač noći

Na pre

I posle nečega

Ili ničega

Ja sam i odmetnik

Od sopstvenih snova

I slavodobitnik

I predmet mržnje

I cilj požude

Ja sam i rov iza grudobrana

I poslednja stanica Vojske spasa

I tumač znakova

Na peščanim dinama

Ja sam i Paris

I Trojanski konj

I lunatik sa samostrelom

I ratnik bez vere

I bez milosti

Ja sam i Teba

I Mikena

I Pompeja

I Atlantida

A ti si mlada

Premlada

Da bi sa mene teret skinula

I vratila ga Luciferu

Mislim da ga i ne prepoznaješ

Ni teret

Ni Lucifera

Ni moranje

Ni nekoliko eona samoće

Okovanih santama

Glečerima

Kockicama leda

U čaši sa vinjakom

Na stolu ispred tebe

Okovanih ljubavlju

Mržnjom

Rođenjem

Smrću

Životom

A opet

Dovoljno si mlada

Da me ubiješ

Da me mirno ubiješ

Sasvim nehotice

Tebi potpuno

Nepoznatim načinom

Na jednom

Od mojih neprestanih

Putovanja u noć

I zato

Nemoj

Nemoj me više pozivati

Nema tu više

Ništa da se kaže

Sve je već odavno rečeno

Sve je rečeno

Još onaj prvi put

Očima

Milen Šelmić