Sve više sam nalik

tvojim mislima o meni

a i ti si samo dete

moje drevne mašte.

Otkrio si mi što znači

biti naivan u svetu

lišenim istinskih Idiota

a ja sam ti došao

kao poslednja uloga

koju ne moraš da glumiš

jer je znaš od rođenja.

Kad si me prvi put zvao

upoznao si se sa sobom

sa korenom istinske ljubavi

prema samome sebi

koja ruši zidove svesti

o sopstvenoj biti ka smrti.

U poslednjim danima tvojim

ja sam bio taj koji režira

tvoje nedodirive greške

koje su tvoju iskonsku ljubav

napravile odviše ljudsku.

Znao si da ne možeš umreti

bez oprosta od svega što nas

dodiruje šakom pokolenja

koja je duža od svemira

jedinstvenosti palog čoveka.

Možda je bolje da se nismo

prije sreli jer naš susret

pocrvenio bi od tame vremena

u kojoj nema vremena

za bol ponovnog rođenja.

I gle sad sam se našao

sam pred tvojim snovima

koje i dalje snivaš u meni

nastavljajuči put u mojim

manama koje padaju

na naše drvo kao zavičaj.

U melankoliji snova uvek

se možemo sresti i kada

nema kišne kapi na prozoru

neispunljivog obečanja.

Najzad sam te posinovio

a ti si u meni našao svog

izgubljenog oca koji nikad

nije bio važan ali ipak

u tom šupljem carstvu majki

koje jedu nerođena deca

valja samo muška reč.

I kad smo išli u poslednju

šetnju uz trčanje tvog pasa

Bimba koji je počeo da laje

u našu tamu napravili smo

tek prvi krug oko sunca

nikada izgovorenih reči.

Tada si zastao i zagrabio

me za ruku moga sina koji

je najviše nalik na tebe

pa sada pada u bezprostor

besprekorne nade koju

smo zasadili u njegovu Bit.

Sin je otac ocu kazao si

njegovim rećima i odletio

u kromosome njegove mašte.

Nisam vikao za tobom

samo sam stajao tamo

sam na oluji i gledao Bimba

kako te prati u besmrt

gde se već odavno poznajemo.

I poljubio sina za laku noč.

vidzigon