Bila je dete kada je ugledala 
smrt kraj sebe.
Otac, majka, rodbina, prijatelji...

niko nije video nju, samo smrt,

ali drugačijim očima. 
Oni su palili sveće, tiho pričali, 
nešto žvakali i sipali tečnost iz čaša na

zemlju. Ona se nije udaljavala od tela 
preobraženog u zadnji čin drame

"Autofobija" 

Osećala je da nešto leluja: 
svod, tlo ili ona; 
pružila je ruku da opipa tužnu scenu 
i izgubila ravnotežu. Niko ne zna 
(lekari ćute)
da li je sunce opeklo vlaknaste nerve 
ili je sama 
(po odluci scenariste imaginativne svesti) 
rešila da padne u kovčeg 
voljenog deke.
Bila je dete. Mođžda još uvek 
budući da tu smrt netremice posmatra: 
danju stoji kraj nje, 
a noću upada među korice 
drvenog dnevnika:
"Deka ima tople oči" 
Toplo mi je, mama...

Marina Adamović