Пламичак се буди у уснуле

паперјасте снове једног клошара

и води га у бескрај улица

одисеја његова без почетка и краја

људи пролазе крај њега ко духови

нељуди лете над њим ко кошмари

спрема даќу за душе које покупи

по угловима супермаркета

само он о њима брине

а пламичак за њега сан кроји

да га пробуди

да му надахне груди

да га искреног куди.

Некад у новоме граду

на тргу успаваних пламичка

он донесе ватру својих надања

па је разбаца ко вагабонт

подели топлину да сваки пламичак

наѓе свог сопственог клошара

а он иде даље далеко најдаље од свих

они кој ги знају кажу да нешто тражи

они други кажу да он не постоји

а пламичак за њега сан кроји

да га пробуди

да му надахне груди

да га искреног и блесавог куди.

Доѓе он некад и на крај времена

где вилама подели по који осмех

донесе им магију нашег света

па им прича о томе како он шета

како зна све тајне минулог лета

зимске каже још наќи не може

проблем то за њега није

нико ништа од њега не крије

па он зна где сунце у кафани пије

и где са месечином ѕвезде бије

а пламичак за њега сан кроји

да га пробуди

да му надахне груди

да га таквог искреног и веселог куди.

На гробље кад ноќу доѓеш

полако немој само у страху да проѓеш

и онако ту сви почивају само он

само он ту походе своје спрема

неки кажу да само онако дрема

други да не постоји да га нема

кад измеѓу споменика у тами

видиш пламичак што око мами

знај то је гроб његов у осами

не бој се слободно приѓи па и сам види

где пламичак за њега сан кроји

да га пробуди

да му надахне груди

да га таквог живог и мртвог куди

што му срце и перо украдоше људи.

Чувајте свој пламичак ...да вас не куди...

Davor Krstevski