ja nisam poetesa,

samo beznačajna dvorska dama

bezimena, na dvoru poezije,

sitna služavka što ispira  reči

preostale iza  pesničke aristokratije,

improvizujem sebe

(i ljubav)

uglavnom neuspešno,

nije velika priča o ljubavi za mali život:

u društvu  mrtvih pesnika velikana

nije lako biti  živa i svoja.

priznajem,

kad me ostave on i inspiracija,

u strahu od neživljenja,

padnem u očaj i iskušenje

da kao služinčad bez časti štrpkam od velikana,

istina samo od ideje o grande d'amour,

slovo o ljubavi je ipak samo moje

i ako se cepidlački gleda

(na pokušaj da živim od iluzije)

prevarant sam u poeziji

i može da mi se sudi,

ako ima (ne)humanog suda

za žene (i pesnikinje) kojih nema

ako bar ne izmišljaju ljubav

i tuđu improvizuju  za svoju

da prežive.

nenamiljanovic