U sobi

kojoj je opelo kucalo kroz pod

nastani se čama i još pozva goste

***

svi pružali ruku nikad otmenije

s povezom na jeziku po par reči u rimi

i po koju suzu na svetlostī svećā

uzimali žito oh oh oh

nešto popili, a više nasipali njemu

hik!

ostavljali bukete kraj ovenčane glave

pa gužvali novac brojeći u sebi

koliko dati bezimenoj želji

***

pitao se

otkud takva pomamna tišina

kada znaju da mu se baš žuri

da je drama odavno na koncu

***

tad namignu i razveza mozak

mada su mu darovi još sletali s visine

sve ih spusti u humusni ranac

(nije se nadao tolikom uzdarju)

kakva čast!

***

ali kada začu onu tihu pesmu

bože ovo – hmmm – bože ono – hmmmmmmm

on poklopi sanduk

zakuca ga – ni sam ne zna kako

i

zahvali se na predivnoj sceni

***

eh

najzad krenu do svog Mrtvog mora

preko reka potoka jezera

***

zaplakaše u ritmu timpana

razvali se grom iz njihovog neba

nikad luđi od crnih odela

nisu čuli kako im se smeši

mrtav-hladan na miris tamjana

pa im dodai kõ Isus na Golgoti

vidimo se neke noći

kad vam režiser zameni uloge

a ja stignem nebu pod oblake

69

Marina Adamović