Samo sam stajao,

tamo, ispod duge,

dok su na mene padale

sitne, srebrne kapi...

Uranjao sam u poglede,

gubio se se u osmesima,

zamišljao dodire,

i verovao,

potpuno verovao...

Kapi su su se,

jedna po jedna,

pretvarale u male,

providne labudove,

i graciozno klizile

po jezeru od snova...

Daleko od sutona,

još dalje od jutra,

u kratkom, neopisivom,

bezvremenom trenutku,

samo sam stajao,

tamo, ispod duge...

Misao je bila kristalna,

prozirna kao biljur,

i duboka

kao najdublje 

i najbistije

gorsko oko...

Sve je to bila muzika,

sve se dešavalo 

samo u jednom trenu,

i trajalo beskonačno,

tamo, u raznobojnom

nebeskom zaklonu,

u odsjajima oka,

ispod duge...

Milen Šelmić