kao ranjena zver
u kavezu šeta
urlik njen do neba se čuje
strelom jednom probodena
grca urla ne miruje

bože što joj podari
nežnu dušu oštar rezon
pa mnoge stvari
teško u stomaku svom
može da svari

zar ljudima ništa sveto nije
sve bi hteli preko noći
zar ništa ne može da se žrtvuje
dobro je i ova bol će proći

Njena snaga u kavezu slaba
kroz urlik topi kamen u grudima
što pritiska srce njeno nežno
geni lavice ne znaju sa ljudima

zov divljine nagone velike
i svoju riku u kavezu stišava
čupa srce za reči plemenite
rikom ništa se ne rešava
duša se ne spasava
ni snagom jednog lava

umiruje srce svoje
glavu okreće u stranu
kroz rešetke gleda
žali
nema prašume
nema neba

31.05.2015

Dragana Andric