Noćas su me volele tišine,strasno

 ni nade me nisu dugo zavaravale,zabludom

 Čuo se samo,brzi,odlazeći voz

 Žena sa rezervacijom u ruci,kao nadom 

ćuti i sluti

 Noćas su me obljubile tišine,jasno

 ni  čežnje nisu dugo žarile,krvotokom

 Čuo se samo crkvenih zvona,zvon

Ona ista žena,sa verom ,kao izvorom života,ćuti

 ništa više ne sluti

 To je bio,poslednji voz

Noćas su me,ostavile reči,jasno

 ni šapat dugo,nije zaustio

 Čuo se samo,svih nada, lom

Žena odlučno,u potpunoj tišini

zalupi teška vrata za sobom

Umuknu čekanje,snagom svom!

Tišina i ja,same sa sobom

jedna sa drugom ,slutimo odgovor.

Marija Najthefer Popov