To znaš i ti
da ostat ćemo sami
kad zarijem svoje srce
u tvoj vrt
kad izvučemo ono najgore od nas
u pulsirajućem grijehu

ostat ćemo sami i prazni
u primitivnim ljušturama
još toplih tijela
napeti od želje
da grizemo usne
do nježne boli
do najradosnije smrti
ranjeni prolaznošću svega
što je ispod neba

ostat ćemo sami
mokri od bezobrazne kiše
u nama
što vatre ne gasi
već rasplamsava
pa kad dođe taj čas
praštanja i opraštanja
nas više neće biti tu
da se pomolimo u crkvi
prepunoj šutljivih totema
jer za oblake što putuju
križa nikad nije bilo
križa nema.

Duško Babić