Na početku 
Tražila sam Najglasniju Reč za pesmu o tebi
Koja bi te odjeknula do pete strane sveta
Sa druge strane i života i smrti
U Prostorima Paučinaste Poezije
Iznad visina neba duhovnosti 
I ispod dubina zemlje telesnosti
(Imala sam tu potrebu da te razglasim i vičem
I da rečju razbijem strah
Od slutnje kraja još na početku )

I nisam našla tu glasnu 
U jasnim pojmovima jave
Niti u naslućenostima onostranog u snu
Ni sa jednom izrecivom nisam te mogla izreći
Niti sa bilo čime porediti
Sem sa meni najpoznatijim i najnepoznatijim
Sa svojom ljubavlju prepunjenom dušom
I tako sam te naslovila
U pesmi razmetljive punoće
I skrušene strepnje od praznine:
“DUŠO MOJA”

Na kraju 
Tražim najtišu i najmanju rečcu
Da oplačem ovo što je ostalo od mene 
I nema toliko tihe kolike su moje tišine
Ni toliko male
Koliko se smanjio moj Paučinasti Poetski Svet
Sve se stišalo i skupilo
Ni za stih o smrti me nije ostalo
Bar za toliko da napišem

Da se raspalo moje Poslednje Peto Nebo
I da mi duša nema gde…

nenamiljanovic