Ponovo sâm,

koračam po Mesecu,

koji se ogleda u okeanu

malo istočno od Labradora,

i mislim se,

i pitam se,

ima li on dušu,

ili se ogleda samo onako,

pomalo narcisoidno,

bez neke namere.

Ponovo sâm,

i ponovo na Mesecu,

čitam knjigu bez slova

nekakvu slikovnicu,

malo ja čitam 

njemu,

Mesecu,

malo on ćuti 

meni,

ponovo samom

i ponovo začuđenom.

I ponovo,

svetlost opisuje lúk,

sličniji putanji bumeranga

nego kamenom lúku 

pve verzije

starog kamenog mosta

u Mostaru.

I ponovo,

zvuci se kriju u magli,

opet ne zvoni zvono

onda kad ja mislim

da bi trebalo da zvoni,

niti zvoni za mnom,

u tonalitetu tišine

prepoznajem skalu

bez pauza

ključeva

i povisilica...

I ponovo,

sâm,

na Mesecu,

čitam nemuštu knjigu,

koračam po okeanima,

opisujem lučnu svetlost,

zamišljam tonsku podlogu

za nešto

što se ponovo 

neće desiti,

i ogledam se narcisoidno,

kao bez duše,

u nameri da ne odem,

da ne ostanem,

ponovo, sâm.

.

Milen Śelmić, na Mesecu (more Tišine),

osmog na deveti januara, l.g. 2015.

Milen Šelmić