(šaptati samom sebi)

Svako jutro zagaziš u Letu

da u presamoći ugasiš

bila vlastitih glasova,

bila vlastitih reči,

bila vlastitih pesama.

Ispod neba se proliva bol.

Svako podne zagaziš u Letu

da u presamoći ulomiš

poglede skrušenih prijatelja,

poglede skrušene porodice,

poglede skrušene Ljubavi.

Ispod neba se proliva bol.

Svako veče zagaziš u Letu

da u presamoći ugušiš

odjeke šupljih zalogaja,

odjeke šupljih gutljaja,

odjeke šupljih udisaja.

Ispod neba se proliva bol.

Svaki dan zagaziš u Letu

da se izgubiš u prevodima,

koji se izgube u tišini,

koja se izgubi u praznini

nekog buđavog leta.