1.

Nemoj na oblake
šaputalo mi lišće brezolike majke
nemoj na oblake, mekša si od njih
nemoj na oblake, ni sa kim
grišćeš vlastite usne
lutaćeš gradonosnim ulicama
bubnjaće one o glavu tvoju
i neće biti strehe pod koju ćeš se skriti

nemoj na oblake, mekša si od njih
crtalo mi bilje.

Ma, šta zna bilje…

2.

Vrisnuh višestruke prelome, duše protkane telom
i jato belih ptica prhnu s’ prstiju mojih

eno ih, kljuckaju kriške oblaka naših
sa kojih si me gurnuo
dole
u krater tebe
živu zakopao.

Tesno je!
Grebem krik

otvori,
hoću da živim u tebi

otvori,
dozivam ribe Severnih mora
ne mogu sama da slomim ledne gromade
hladno je u slepoočnicama
modri su mi laktovi
čelo drhti

otvori,

pokušaji disanja
zubima eksere ulubljuju,
ne prepoznajem ovo lice

otvori,
nisam krtica
ne umem da rijem
niti da se hranim, ovde

otvori,
oprostiću ti plamenom
najvišlje tačke vulkana nežnosti
koji je kuljao iz mene, u času

kad si me gurnuo,
dole
u krater tebe
živu zakopao

otvori.

3.

Zašto si vukao početak po kojem ne znaš hodati
zar nije moglo blaže, negde na obroncima sna?
Ne razumem slast u tvom uhu
dok me ubijaš tako.
Zar si morao da me dovedeš na moju sahranu?

Šta ćeš kad zazveckaju zvona
drvene truleži
kad raspuknu se plihovi boli
a ono jato ptica sleti na moje koščate prste

zapišti
upamćen lelek

zapišti
upamćen lelek
iz žive humke
u tebi

šta ćeš?

Jelena Stojković Mirić

Jelena Stojkovic Miric