Ne zatvaraj mi prozor
Pokušavam
iskašljati tvoje zagrcnuto
volim te..
Dok sjediš na mojim grudima,
hladna voda ponavljanja
zaliva mi pluća.
Koga to voliš čovječe?
Vezanih nogu, nedodirnuta
osjećam, kako polako umire
odsjaj moje nutrine,
zagrnut izglodanom tišinom...
Kad sam to prestala disati?
Gledam te kroz mrežu
s čvorovima sudbine, kojom me
pokrivaš...
Gledam, kako izbezumljeno žvaćeš
emocije, dok
pružaš mi ružu, izraslu iz
zemlje ispod tvojih nokata,
zaboravljaš, koliko volim proljeća.
Izvini, opet me guši i
moram otvoriti prozor.
Poslano:
10. 11. 2014 ob 16:32
Spremenjeno:
10. 11. 2014 ob 16:33
Uh...težina izglodanih tišina...težina nedisanja zajedničkog postojanja.
Otvaraj prozor odmah!
"Vezanih nogu, nedodirnuta
osjećam, kako polako umire
odsjaj moje nutrine,
zagrnut izglodanom tišinom..." Uh...
Odlična!
Ljubim te
Emilija draga, hvala ti...poljubac šaljem i nadan se da se ubrzo vidimo.
Još jednom pokazana velika umjetnost pisanja! Sjajno i za svaku pohvalu!
lp
Hvala Mirko za ovaj prekrasan komentar.
lp
Pa, dobro... ne zatvaraj prozor...
Mikailo pozdravlja
Hvala Mikailo i izvinjavam se, da nisam vidjela komentara.
lp in lep dan
Ne brini... ;)
Pozdrav
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: branka
- 10. 11. 2014 ob 15:08
- Prebrano 794 krat
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!
- Število doseženih točk: 322.89
- Število ocen: 14