Neko je nekad

napisao pesmu

o ljubavi i mržnji

lažnu

nakaradnu pesmu

o dve stvari

koje se nikada

ne mogu pretvoriti

jedna u drugu

pomešati

a ni postati isto

kao što ni drozd

nikada ne može

postati soko

i obrnuto

i nikada ništa

nije došlo s prolećem

sa letom

sa prvim pahuljama

Ili sa taktovima sonate

niti je išta nestalo

sa kišom

sa poslednjim snegovima

sa plimom i osekom

sa tamburašima u zoru

Ili sa tužnim vrbama

tako i ona

nazovimo je Loriana

Sofija ili Ariela

svejedno

nije došla sa jutrom

niti je otišla

sa prvim letnjim kišama

ni došla

ni otišla

samo je bila tu

i ostala

onoliko

i onako

kako je dahom

i duhom

osećala

ostala 

negde u beskraju

u trajanju

kao prelepa slika

jednog

još lepšeg trenutka

u vremenu

u postojanju

u sećanju

urezano i uklesano

kao san o javi

s pogledom 

na čisto more

ne kao nostalgija

samo kao seta

ni kamen

ni čelik

ni voda ni vatra

nemaju tu snagu

koja bi mogla

odneti

ili razoriti

ono što čuvamo

duboko u nama

a sam let

ako je snažan

iskren

istinski

ostaje večan

veličanstven

beskonačan

i traje zauvek

do kraja Bića

i do kraja vremena

jer prave ljubavi

nikad ne umiru

Milen Šelmić