Rekla si mi da i dalje pišem,

a ja, da samo za to i jesam.

Da, pre toga si pitala kako sam,

ne samo retorički, znam,

ali nekako bezbojno, tuđe,

"Nepromenjeno", naravno,

sve drugo bi zvučalo

previše patetično

ili možda, previše euforično,

"Nepromenjeno", rekao sam,

misleći pri tome 

samo na zdravstveno stanje,

a ne na emotivno rasulo

i duhovnu prazninu

koja je zjapila kao ponor,

preteći propadanjem.

"Nepromenjeno", lupio sam

prvo što mi je palo na pamet,

zato da te ne bih svašta pitao,

jer sam znao da ne treba,

da ti ne želiš ta pitanja,

a ja ne želim te odgovore.

"Nepromenjeno", bila je

najbolja glupa floskula

u tom slepom trenutku,

zato što tada nisam mogao

da kažem ono što jeste,

a opet, nisam ni hteo 

da kažem ono što nije...

"Nepromenjeno", šapnuo sam

nekako kao za sebe

i ne znajući da li si čula

sve ono što nisam rekao,

sada mislim da to nisi čula,

da si bila umorna od puta,

od još nekih događanja posle,

i zato je najbolje da ostane priča 

na toj jednoj nemuštoj reči,

"Nepromenjeno"...

Milen Šelmić