sestrama

      na tvojem pragu
      ne protječe vrijeme

      zastala su na njemu
      mala umorna znamenja

      pokušavaš dozvati trave
      što docima rasle su
      ne možeš ih stići
      izvijene prema suncu

      pamte te masline
      i jutra eterična dozivaju
      ponekom tužnom pticom
      što izleti iz vremena

      spavaš li? dodiruješ li
      s praga
      biser u čempresima
      visinama izbrušen

      možda sanjaš
      rumenosutonske uspomene
      čipkasto paperje u kojem si
      ne znajući zašto
      plakao u one dane kad
      je na tvom pragu počelo
      umirati vrijeme i mala
      umorna znamenja srca

      i gasili se putokazi
      prema modrini jutarnjoj

      koja je
      na djetinjem nebu
      ostala

mirkopopovic