Oblaci su se zakovrdžali belinom

na potezu od Keja do Banovine

i odjednom je postalo hladno

nestvarno hladno u grudima

za ovo doba godine

i za ovo doba života

Išli smo, sećam se, bez nekog cilja

praveći se da nešto razgovaramo

i da ne osećamo onu hladnoću

značajnu i rečitu kao sam strah

strah od rastanka i prestanka

neminovnog i dolazećeg

vetar je neki duvao, hladan, severni

dan se bližio kraju, noć početku, a mi...

Mi ničemu, ili bar ne nečemu bitnom

"Volim te" - promrmljao sam u vetar

"Nešto si rekao?" - upitala si

"Nevažno, samo se preslišavam"

A bilo je, izgleda, važno, presudno

ne to što sam ja rekao, preslišavajući se

nego to što ti to nisi čula

što više nisi ni mogla da čuješ

jer si već, zanesena daljinama

koketirala sa novim podnebljima

ne prečesto, 

prolazim tim našim putanjama

pretvaram se 

da ne pamtim nestašne oblake

koji su se kovrdžali belinom

a pamtim ih, veoma dobro ih pamtim

pa i sada ponekad, 

hodajući različitim bulevarima

sretnemo se 

u mojim vetrovitim mislima

da pomalo zajedno ćutimo

svako na svojoj strani hladnoće

oboje na mojoj strani sećanja

za tvoju ne znam..

"Volim te" - poluglasno prozborim tada

u vetar, kao preslišavajući se...

i to onda, nekako bude potrebna dnevna doza.

Tebi, dnevna doza moje nežnosti.

Meni, dnevna doza tvoje mladosti.

"Volim te" - odnese vetar ove reči

utihnuvši samo za jedan tren

tačno za onoliko koliko traje

uobičajena dnevna doza

jedne mladosti.

Milen Šelmić