Nekome karte odlično stoje,

dok drugi slabo mare za njih,

znaju da vražje četiri boje

podele retko dobitni štih.

Dama je igru počela lako,

u finoj svili i skupom nercu,

misleći da je najbolje tako,

nesvesna da je sreća u hercu.

Kako se igra bližila kraju,

boje su plesale sopstveni ples,

menjale mesta paklu i raju,

predosećale konačni stres.

Kada je htela dvostruku igru

u tih prokletih karata pet,

đavo je repom dotak'o čigru, 

njoj se odjednom srušio svet.

Više ne pomažu aduti jači,

lepljivi prsti, označen špil,

tog je trenutka znala šta znači

kad s nečastivim napraviš dil.

Umesto svetla dobila tamu,

nije joj uspeo poslednji blef,

ona je glumila pikovu damu,

al' njena boja bila je - tref...

Milen Šelmić